HR - Ljudski Resursi - Srbija

Diplomirani honorarci

Za sedam godina, koliko radi, nijedan poslodavac nije joj ponudio ugovor o stalnom zaposlenju.

„Večiti honorarac, to sam ja”, u šali za sebe kaže Milijana Starčević (29), diplomirani ekonomista. Posla ima na pretek, dodaje, ali ne u struci i ne na neodređeno vreme.

– Izgleda da mi preostaje samo jedan put: da na minimum spustim kriterijume pri izboru posla. Radim u trgovini, nisam baš kasirka, ali jeste moja koleginica koja je takođe ekonomista. Zaposlila sam se po preporuci i to na jedvite jade. U glavi mi je, posle toliko traganja, bila samo misao – „daj šta daš”. A na to što govorim dva strana jezika, imam nešto radnog iskustva i očekujem više od života, morala sam da zaboravim – rezignirano kaže Milijana. Od države je „digla” ruke, pa zato više nije ni na birou rada. Deset godina sama sebi uplaćuje doprinose. Nada se boljem radnom mestu, na primer, u marketingu nekog preduzeća.

I mnoge njene kolege sa istim stepenom stručne spreme danas rade na buvljaku, u buticima, cvećarama… Arheolozi slažu robu u hipermarketima ili novine u kioscima, slikari su se, jureći trbuhom za kruhom, preobratili u taksiste, profesorske bugarskog jezika u hostese…

Da fakultetska diploma nije garancija za dobijanje stalnog radnog mesta dokazuje i statistika. Šestina nezaposlenih Beograđana koji su završili fakultet nalazi se na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ). U Filijali Beograd od 93.769 nezaposlenih 16,9 odsto imavisoku stručnu spremu. Od tog broja, njih 5.564 ima od 25 do 29 godina, dok 1.292 građana od 50 do 54 godina takođe ima diplomu, ali ne i radnu knjižicu.

Jedan od njih je Dragan Rakočević, koji je svojevremeno diplomirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu. Do penzije mu je ostalo tri i po godine, ali ima drugi problem – niko ga neće u svoje (radne) redove. Poslodavci u oglasima najčešće navode „starosni cenzus” za radnike koje traže, a on po pravilu ne prelazi 40. godinu.

– Na birou čekam već šest godina. Ne mislim da će mi naći posao jer su i sami rekli da to zavisi od ponude na tržištu rada. Ali, da mi ponude da budem pekar, limar, čistač ili perač automobila, više je nego smešno. Razumno bi bilo da se recimo zaposlim u nekoj turističkoj agenciji jer je to najbliže mom obrazovanju – jada se Dragan. Baš je nedavno, kaže, iskoristio pogodnosti koje nudi NSZ, pa je pohađao kurs na kojem je naučio kako se piše radna biografija i propratno pismo poslodavcu. Ali – još se nije javio neko kome bi te svoje spise predočio...

– Na evidenciji sam zbog zdravstvenog osiguranja i to je moj jedini dobitak od države – dodaje ovaj diplomirani istoričar umetnosti.

U NSZ-u procenjuju da svaki peti na njihovoj evidenciji nijena birou rada zbog traženja posla, već radi ostvarivanja prava namaterijalnu pomoć, tuđu negu, umanjenje računa za komunalije ili povlasticu GSP-a.

Struktura stručne spreme onih koji su ostali bez posla, ističu nadležni, nije se menjala u poslednje dve-tri godine, odnosno bez radnog mesta je najviše onih sa osnovnom i srednjom školom, dok je ponuda poslodavaca i dalje okrenuta ka kvalifikovanim kadrovima koji poseduju i dodatna znanja. Prema podacima beogradske filijale NSZ-a, nezaposleni sa višim stepenom obrazovanja češće od ostalih koriste programe dokvalifikacije, prekvalifikacije i razne vrste obuka.

Savetodavci pri zapošljavanju poručuju da, ipak, od samih nezaposlenih najviše zavisi ko će koliko brzo pronaći posao. Slika je u početku uvek ista – građani koji su bez posla kod njih dolaze sa određenom dozom straha, pitaju koliko će dugo biti na evidenciji. Odgovor je nemoguće dati, uveravaju nadležni, jer to ne zavisi od Nacionalne službe već od toga koliko je nezaposleni aktivan u traženju posla, da li je obrazovan, ispunjava li uslove... Poslodavci, međutim, mahom navode da kada zapošljavaju nove radnike vode računa o diplomi, ali to nije uvek garancija da će radnik dobro obavljati posao.